Ovo nije prica mog zivota
Eto, dodje jos jedna zima, a tebe jos uvek nema..
Znas, i posle toliko vremena opet se nadam da ces doci i svojim rukama prekriti moje oci. Naravno, ja cu kao i uvek znati ko je ali cu se i kao uvek praviti budala.
Godine su prosle, secanja ostala, emocije izblijedjele ali su jos uvek tu, negde u dubini i bore se same sa sobom.
Ti verovatno vise i ne pamtis neke stvari, trenutke.. zato sam ja bila tu, zar ne? Nije lako zaboraviti, nije lako preci preko svega toga, zato si se divim, jer si ti u svemu tome uspeo. Svaka cast! Uvek sam se pitala sta li prvo pomislis kada cujes moje ime, da li te ista zaboli kao sto zaboli mene kada cujem tvoje? Od onoga dana kada si otisao, mene nesto gusi u grudima. Gusi me kada prodjes pored mene, tek tako, kao da se ne znamo, kao da se nikada nismo voleli. Boli, uzasno, ali proci ce. Valjda. Ma hoce, mora...
Muka mi je vise da te se secam. Muka mi je jer znam da neces doci. Neces me vise nikada onako jako prigrliti i reci mi da sam samo tvoja. Steta.
Da te krivim, necu. Bilo je lepo dok je trajalo. Niko nije kriv. Udaljili smo se i desilo se to sto se desilo. Sam znas da te nikada ne bih silila na nesto sto ne zelis, ipak mi je tvoja sreca uvek bila na prvom mestu. :)